Rizik “nerizikovanja”

Čovek ne mora biti iz ekonomske struke da razume povezanost između prinosa i rizika. Ukoliko želite veći prinos, trebalo bi da rizikujete više. Odnosno, ako želite nešto sa manjim rizikom, i očekivani prinos bi trebalo da bude manji. Nemamo svi isti odnos prema riziku, a moglo bi se reći da je u ljudskoj (i životinjskoj) prirodi da postoji otklon prema neizvesnosti. Ako tome dodamo da je kod nas cela jedna generacija odrasla nesvesna odnosa između prinosa i rizika. Pa da je potom ceo sistem poverenja 90-ih godina urušen. A da je onda i novi početak, kako domaće berze tako i drugih rizičnijih oblika ulaganja, poklopila ekonomska kriza 2008, jasno je da je averzija prema rizicima ovde još dominantnija. Dobrim delom zbog toga, u Srbiji osim štednje u banci (Pomak je svakako napravljen u smislu da su banke zamenile “slamarice”) i posedovanja nekretnina, gotovo da nema ulaganja. Da, postoje entuzijasti koji ulažu u nešto drugo, ali su retki.  Ako u SAD-u svaki pojedinac koji radi ima opciju da štedi za penziju ulaganjem u različite vrste hartija od vrednosti (što najveći deo i koristi), a i pored toga mnogi ulažu što na berzama, što na razne druge načine, da li oni znaju nešto što mi ne znamo?

Štednja u banci i posedovanje nekretnina su sasvim legitimni vidovi investiranja. Štaviše za neke investitore mogu biti i optimalan vid investiranja. Za neke druge možda ih treba kombinovati sa nečim trećim, ali to svakako nisu jedini vidovi ulaganja. I svakako nisu bez rizika. Banke u Srbiju su u dobrom stanju, nivo kapitala je na nivou iznad propisanog od strane Narodne banke Srbije, ali jedan od razloga zašto je tako jeste taj što je u ekonomskoj krizi 2008. nekoliko banaka u Srbiji propalo pa su “pooštreni” kriterijumi koji bi predupredili da se to ponovi. Prošle godine je jedna od najvećih švajcarskih banaka morala da bude preuzeta od druge banke (suštinski propala), dok je u Kaliforniji propala banka koja je najveći deo svojih plasmana uložila u američke državne hartije od vrednosti (minimalan kreditni rizik). To što najveći deo štediša tih banaka nije imao (velike) gubitke jeste utešno, ali pokazuje da rizici postoje. Istovremeno, to što je većina ljudi koja je u Srbiji kupila nekretninu u prethodnih 10ak godina pozitivna na toj transakciji, ne znači da cene moraju da rastu (I tu možemo prizvati krizu 2008  ili skorašnje događaje u Kini da bi istakli rizike). Ovde bih hteo da naglasim, da meni nije cilj da bilo koga plašim, ili predviđam katastrofe, već da istaknem da i u ova dva, kod nas najpopularnija, vida investiranja postoje rizici. Kao i da se limitiranjem samo na ova dva vida ulaganja suštinski izlažemo većem riziku.

Zakerbergov citat sa početka teksta se može tumačiti višeznačno, ali ja mislim da je nerizikovanje suštinski privid. Ignorisanje rizika, bilo da ste toga svesni ili ne, ne znači da ne rizikujete.